Da li zbog filmova u kojima su kamioni najmoćnije mašine na putu, ili zbog priče da je tu lova laka, a posao ne previše zahtevan, sve više ljudi odlazi za vozače kamiona. Ali, život i posao vrlo brzo ih razuveri da neće ipak biti kao na filmu.
Šta sve naše kamiondžije koje “volanom za kruhom” prelaze kilometre i kilometre po Evropi i svetu doživljavaju, i da li je to lak posao sa dobrom zaradom slušamo od Stefana Bogdanovića, jednog od mnogih koji se bave ovim poslom.
“Pa malo je zajedničkih stvari između filma i ovog posla. Plate su manje, mislim dobre su plate, ali je hrana u na putu skupa. Treba dati 40, 50 evra za jednu šniclu i dva piva u nekom resotranu.” priča Bogdanović.
On je dugo vozio za jednu domaću firmu, pa je ipak odlučio da ode u inostranstvo i tamo potraži posao. Razlog zbog čega je to uradio je, kao i uvek, novac.
“Vozači u Srbiji su daleko manje plaćeni za isti posao koji rade njihove kolege u evropi ili svetu. Gledaju gde god mogu da te zakinu, šta god mogu da ti odbiju. U EU te stvari su regulisane pa bar o njima ne mora da se brine. Dobija se tačna zarada i sve je isplaćeno.” – kaže on.
“Krađe goriva je bilo i biće uvek. Nema te zaštite koje profesionalni obijači ne mogu da skinu. I to ne samo za gorivo. Zna se u Evropi gde se najviše krade, tačno se znaju mesta – jug Italije, Španija, jug Francuske… I to ga vidiš, krade gorivo, pogledaš kroz retrovizor i sve što možeš je samo da vratiš zavesu i da ćutiš, ili da progovoriš i pogineš.”
Čekanje na granici
Svako od nas ko je ikada prelazio bilo koju granicu nije mogao a da sa tugom ne pogleda beskrajan red kamiona koji čekaju prelazak. To je nešto što u ovom poslu i kamiondžijama najteže pada. Stefan kaže da je on lično najduže čekao 2 i po dana, ali da poznaje i one koji na granici redovno čekaju i po 4 dana. Ljudi su bukvalno srećni kada granicu pređu za nekoliko sati, što bi trebalo da bude normalno.
“Porodica mi je kod kuće. Oženjen sam, imam dvoje male dece, planiram još dosta da ih imam… Eto ja radim, zarađujem, šaljem pare kući koliko njima treba, ono što ne treba gledaš da uštediš, da nešto stvoriš deci sutra. Porodica mi je kod kuće, ja sam u kamionu i to je to. Ja radim, obično budem mesec, dva, tri meseca maksimalno budem u kamionu, pa onda odem kući. Odnesem kući 3 do 5 hiljada evra, koliko kad uspem da uštedim. Žena ne radi, mala deca, ja planiram da imam petoro, to je velika odgovornosti, znači da imam neki cilj za koji radim.”
A šta Stefan kaže, da li je voziti kamion teško i zbog čega?
„Vožnja kamiona je nemerljiva sa bilo čime što čovek može da zamisli uopšte. Sa decom se gledaš preko mreža, za praznike nisi kod kuće. Najteže ti pada kada ovako sad ja bih recimo dok sedim ovde gledao svoju decu, pričao sa njima, popio dva piva, pustio neku suzu i onda legao da spavam. Teško ti je oni su mali, i sad kad su naslađi ti nisi tu.“
“Tako da svi ljudi koji planiraju ovo da rade nek znaju kakva su ovo odricanja sve. Pa razmišljaš kod kuće da li ti je žena verna, žena razmišlja da li si ti njoj veran. Ja sam ubeđen da su od ljudi koji su razvedeni, upravo se zbog kamiona i razveli. A utiče i na čovekovu ličnost. Jer ta izolovanost mora da te promeni. Ti počneš da pričaš sam sa sobom na kraju krajeva. Ubije te posao. Ti su tu, danima i mesecima u jednoj konzervi. Sam.”
