Zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja (ZUOV) je posle 26 godina izvršio reviziju programa nastave i učenja, iako su na spisku i dalje ostali poznati „klasici“, najveća promena se desila uvođenjem izborne lektire, uz obaveznu. Učenici danas imaju priliku da čitaju kao lektiru i knjigu “Gospodar prstenova”. Međutim, pitanje je da li je postojeći program preveliko opterećenje za učenike ili je uspeo da ih motiviše da više čitaju.
Prva revizija školske lektire izvršena je 2018. godine, nakon 26 godina. Promene su se više odnosile na prebacivanje pojedinih dela iz niže u više razrede i obrnuto. Takođe, bila je ideja da se u pojedinim razredima smanji broj književnih dela za obradu. Međutim, kao najveća novina tada se isticalo uvođenje izborne lektire, gde se iz ponuđene liste velikog broja naslova biraju još tri knjige, koje se čitaju uz obaveznu lektiru
„Novi program je morao uzeti u obzir već usvojene standarde (jer je jasno da previše promena odjednom nailazi na otpor, kako u naučnoj, tako i u obrazovnoj javnosti). Kako je program do 2018. bio književnoistorijski (pratio je razvoj književnosti od antike do savremenog doba), komisija je uvela novi odeljak ’Dijalog književnih epoha’ kako bi kroz prizmu savremene književnosti sagledala davne epohe“, rekla je zamenica direktora ZUOV Dejana Milijić Subić za N1.
Porede klasične lektire koja nije menjana, Milijić Subić je istakla da u novom programu ima dosta književnih dela (u izbornim sadržajima, ali i u obaveznim) kao što je Tolkinov „Gospodar prstenova“ koji upotpunjuje ishode vezane za bajkovito i fantastično, tu su još (u kasnijim razredima) Orvel („Životinjska farma“ ili „1984“), U. Eko, I. Kalvino, M. Kundera, H. Hese, R. Petković („Sudbina i komentari“).
Kako je navela, u toku je usvajanje novih standarda koji će dovesti do novih ishoda u obrazovanju.
Prvi razred gimnazije od Biblije do Selindžera
Pored dela kao što su „Rani jadi“ Danila Kiša, „Ilijada“, „Odiseja“, „Don Kihot“ Migela de Servantesa, „Hasanaginica“, koja su ostala zapamćena kao deo lektire, srednjoškolci takođe u okviru školskog programa čitaju i Bibliju, „Alhemičara“ Paula Koelja, „Lovac u žitu“ Džeroma Dejvida Selindžera, kao i „Životinjsku farmu“ Džordža Orvela.
I koliko god je mnogim generacijama čitanje „lektire uvek bio bauk i prevelika obaveza“, pitali smo jednu mamu srednjoškolca da li je uvođenje „popularnih i deci primamljivih“ dela više motivisalo njenog sina da čita.
„Ja lično nemam ništa protiv da moje dete čita lektiru koju sam i ja čitala u školi. Smatram da neka klasična dela treba sve generacije da prođu. Problem je u preobimnosti programa, jednostavno nemaju kada da pročitaju toliko knjiga, pa čak i one koje bi voleli, i zbog toga često pribegavaju Guglu“, rekla je Maja za N1.
Dodaje, da bi bilo dobro da se prepolovi program lektire.
„Neka dete pročita i dve knjige biće dovoljno, a ne više od dvadeset, pa kasnije u životu jedva da se seti naziva i autora, a kamoli radnje“, smatra ona.
Profesorka Tokin: Nije problem u kvalitetu i izboru lektire, već u preopterećnosti profesora
Na pitanje koliko danas učenici čitaju lektiru i da li to ima veze sa izborom knjiga, doktor metodike nastave na Univerzitetu u Novom Sadu Marina Tokin smatra da đaci čitaju lektiru isto onoliko koliko je i ne čitaju.
„Ako im unapred damo spisak lektire za polugodište ili školsku godinu, na vreme ih podsetimo kada ćemo se datom lektirom baviti, pripremimo za čitanje, skrenemo pažnju na ključna mesta, pročitamo zanimljive odlomke, ukažemo na značaj dela (ako je u pitanju neki od klasika prikažemo ili uputimo na recepciju i oblike u drugim medijima), osmislimo zadatke… Sigurno je da će biti veći procenat učenika koji će pročitati lektiru“, ocenila je Tokin za portal N1.
S druge strane, kao problem istakla je to da je profesor preopterećen i ostalim gradivom koje treba da obradi i brojem časova u koje treba da uklopi datu lektiru, a zatim i da oceni sve učenike.
„Tako dolazimo do zaključka da u praksi to često postaje neizvodljivo. Ako pogledate srednjoškolske programe i zahteve koji postoje u njima, lako ćete uočiti tu (pre)obimnost. Na primer, u četvrtom razredu gimnazije opšteg smera učenik treba da pročita više od 20 dela samo u sklopu domaće lektire“, objasnila je.
Prema njenim rečima, u okviru izborne lektire ima zaista sjajnih dela, ali, kako je navela, postaje upitno da li imamo knjige u bibliotekama i vreme kada ćemo se tim delima u nastavi baviti.
Dodaje da problem ne leži u klasicima srpske i svetske književnosti, čija vrednost nije upitna i sa kojima se učenici moraju upoznati. Naglašava – problem je u pristupu i balansu na nivou programa.
„O izbacivanju i dodavanju lektira ne treba da odlučuje šira javnost, ali ni mala grupa ljudi u zakonodavnom telu. Krajnje je vreme da se o takvim stvarima pitaju i nastavnici. Oni su ti koji rade sa učenicima, koji iz svog praktičnog iskustva mogu dati preporuke za reviziju celokupnog programa. Tu nije reč o pojedinačnim stavovima, već upućenosti u program kao četvorogodišnju celinu, u važnost i funkcionalnost određenih sadržaja, u korelaciju sa drugim predmetima, a sve to uz poznavanje saznajnih sposobnosti učenika, njihovih interesovanja i slično“, zaključila je Tokin.
izvor: n1
