Pešter – Na uzbrdici, pored taraba dedo nas ljubazno dočekuje. Pešterci, uopšte, mnogo vole da se druže. Zato, valjda, i dočekuju putnike – namernike. Najviše posla, kažu, imaju leti. Seno presušeno u otkosima, talasima ili naviljcima skuplja se u plastove… Tada se iz belog sveta vrate deca, rodbina, komšije… – Postajem poznat – reče uljudni dedo Ismet Fetahović. A zatim, ako budem trebao da razgovaram sa vama. – O, sigurna sam da hoćete?! Otac mi je živeo 98 godina. Pešterska visoravan, šala nije! Niko ne zna razlog takvom dugom životu, koji se stalno produžuje… Imam priču koju biste možda mogli objaviti. Deca otišla kud koja… Ismet ustaje, pogleda još jednom svoju rodnu Baćicu. Pruži nam poštenu ruku.
Stanovnici Baćice su odmah shvatili šta Pešterska visoravan hoće da kaže. Ali… ali, novinarko, Ismet je izgovorio. – Ne planirate valjda da ovu netaknutu prirodu sada prepustite zaboravu. – U selima, naročito onim daleko od grada, žive uglavnom stari. Mladi su otišli po Evropi i po belom svetu. Stočarstvo ne treba nikom. Zarobili sebe u tuđini. Kad izgubiš zdravlje, izgubio si sve, šta će ti pare… U mezar se ništa ne nosi – kaže zanimljivi Ismet Fetahović.
Nekoliko trenutaka kasnije, njegova supruga je izašla kroz vrata avlije da posmatra i sluša naš muhabet. Baćica je stajala na proplanku i gledala kako se Pešter, Sandžak i Sandžaklije penju u sedla i kreću ka rodnoj grudi… Priroda je zgrabila tu mladost kad su mnogi stali iza nje. Fetahović je čovek koji ne beži od odgovornosti niti od zadataka koji se pored njega postave. Televizijska ekipa je posmatrala prekrasno selo. Nada koja se u vazduhu osećala davala mu je zdrav sjaj… vratiće se jednog dana sandžačka mladost.
izvor: rtvnp
