“Poražavajuće je kada uđete u učionicu – vi neretko možete zateći nastavnike koji gledaju u ekran i decu koji gledaju u telefone ispod stola. Jel to ono što želimo? Ja mislim da nije. Pošto to niko ne prepoznaje, mi iz učionica moramo da “zavrištimo” o tome”, izjavila je u Novom danu nastavnica Snežana Romandić, takođe i predsednica Unije sindikata škola Beograd. “Okovani smo papirima i sve ih je više i više”, dodaje, govoreći o preobimnoj administraciji u školama.
Sindikati prosvetara izneli su Predlog za smanjenje obimne administracije u školama. Tvrde da nepotrebna administracija opterećuje nastavnike i da oni od papirologije ne uspevaju da se posvete primarnom poslu – obrazovanju i vaspitanju. Predlog su prosledili Ministarstvu prosvete, na osnovu Zaključka Radne grupe za osnovno i srednje vaspitanje Vlade Republike Srbije.Snežana Romandić kaže da ima dana kad i četiri sata provede za računarom ili sa papirima. „Posebno kada su odgovaranja, kada je potrebno decu formativno oceniti… Svaki dan se piše po dva sata, to je minimum… Imamo ozbiljnu administraciju, koja nas ozbiljno ometa u onome što treba da radimo svaki dan, a to je da se bavimo decom i neposrednim radom sa njima“, naglasila je.Govoreći o predlozima koje su uputili, navodi da je prvi problem na koji su ukazali – elektronski dnevnik i paralelna dokumentacija. Elektronski dnevnik je uveden u škole pre pet godina i nije prilagođen onome svemu što zahteva administracija, navodi gošća N1 dodajući da moraju da pišu pedagoške sveske, dodatno, da dolazi inspekcija koja traži i njih. Postavlja se pitanje zašto je to nemoguće spojiti.
Osvrćući se na nedostatke e-dnevnika, navela je primer da je prošle godine, kao razredni starešina osmog razreda, mogla iz elektronskog dnevnika samo da odštampa svedočastva. „Uverenja o završenoj osnovnoj školi, uverenja o položenom završnom ispitu – sve smo to pisali ručno“, dodaje.Ukazuje na to da pišu knjižice, iako roditelji imaju uvid u e-dnevnik, da razne izveštaje pišu posebno. Nemogućnost da elektronski dnevnik isprati sve potrebe u školama su, kako kaže, prepoznali i nadležni ali ništa od toga jer nisu izdvojili sredstva za rešavanje tog softverskog problema.Romandić ocenjuje da je svaka reforma poslednjih 10- ak, 15 godina dodala po nekoliko papira. „I stalno pišemo izveštaje povodom nečega. Radimo to posle časova, pišemo šta je reklo dete, kako reagovati… To je nemoguće“, dodaje. Objašnjava da su u obavezi da napišu šta je i kako je učenik odgovorio, kakvi su ishodi i preporuke za tog učenika, konstatujući da je to mnogo posla. „Takođe – ako roditelj pročita šta je njegovo dete odgovaralo, moramo da vodimo računa šta i kako sam napisala… Jer preporuke su afirmativni zapisi. Ne mogu da napišem da nije naučilo – konstrukcije su na primer „dete je zainteresovano za sve aktivnosti, a nije zainteresovano za nastavu i učenje“, a dete je toga dana jedino reklo: Nisam učio i seo“.Razredno starešinstvo podrazumeva, kaže, još više obaveza. Mora da se zapiše sve što se događa u školi pa i razgovor sa roditeljem.
Potrebno je znatno pojednostaviti sve, formativne ocene pokazuju roditelju kako napreduje njegovo dete, nekada se traži da se one rade i dva, tri puta mesečno i to je obiman posao, ističe Snežana Romandić.„I roditelji kao da su odgurnuti od škole“Ona ocenuje da sve izgleda tako kao i da su roditelji gurnuti od škole. „Roditelji treba da dođu i da dobiju adekvatnu informaciju, razgovarajući s nastavnikom, kako napreduje njihovo dete, a ne samo da dobijaju poruke putem e-Dnevnika“, naglašava sagovornica N1.„Te neke tehničke strane koje nas dodatno opterećuju mogu da budu rešene, da rasterete i da vrate primarnu funkciju nastavniku – da komnuniciramo sa decom i rešavamo koliko je u našoj nadležnosti određene probleme“, navela je.Kako kaže – nema nastavnika u školama koji bi rekao „meni administracija nije problem, to nije mnogo“, osim, kako kaže, „predstavnika ministarstva koji kažu da to nije mnogo, ali oni nisu u učionicama“.
izvor: n1
