Pešterska visoravan – S obe strane magistralnog puta protežu se veličanstvena polja. Tu i tamo prođe po neki pešak. Traktorima, kolima, na sve moguće načine Pešterci završavaju svoje obaveze. Za nostalgične u peštersku realnost, ljudi su srećni. Život je sada i ovde. Nazvali ga treptaj ili dah, kako vam volja, to je put od Duge Poljane ka Draževiću.
Ognjište je mirisalo na majkuNaši sagovornici odavno su udahnuli miris pešterske boje i prirode. Pratimo tišinu, pogledom ispraćamo život. Nigde žagora, ni daška sandžačkog Sibira. Da li ova iskrena priča ima neku poruku? – Kako vam je ovde? – “Vala, dobro. Samo, narod otišao. Nemam društvo. Nije lako sa starima. Samo što ja moram da se sećam za oboje” – kazuje – Senad Mujović…
Ume tako dobro da razgovara o životu na Pešterskoj visoravni, o detinjstvu, o vodi koja je ključala u loncu pored reke; “zamalo da zaboravim, žene koje su prale veš koristile su “čuvenu perajku. Na početku se veš prao u rukama, mleteći isti perajkom ili nogama: poprilično težak posao. Sećam se tog vremena i da je tu bilo raznih životnih poteškoća. Rudarski je život bio naših majki mnogo su se mučile. A ove današnje sve imaju i samo “planduju” i još im ne valja” – pručuje slikoviti Senad Mujović.
Današnje mlade samo dremajuSavršena tišina koja je ispunila pešterska polja prekinuta je kolektivnim udisanjem vazduha. Na Pešterskoj visoravni ima toliko detalja koji pričaju svoju priču, prihvatljivi su za svačiju dušu… potajno ima situacija koje su ostale nedorečene.
–” Vidite, davno sam iskusio život na ovim surovim prostranstvima. Čovek u prirodi mora svašta da podnese. Uslovi su bili veoma teški, radili smo i danju i noću. I ručno se sve završavalo. Mi smo poštovali i komšije iz susednog sela. Vaspitavali su nas tako. To je bio zakon za svaku majku. Danas brat sa bratom ne govori… po nekoliko godina. I to mi je neki život. Sramota. Dva brata, dve obale” – svedoči imam Jakup Muratović.
izvor: sandzakdanas, rtvnp
