Slobodan Milosavljević je u Đinđićevoj vladi obavljao funckiju ministra za trgovinu, turizam i usluge.„Nasledili smo devastiranu državu, bez institucija, na ulicama se prodavalo gorivo, duvan na haubama, nasledili smo dugove, trebalo je u jednom talasu pokrenuti sve oblasti života i vratiti u normalu, zaličiti na normalnu zemlju. Kolegijum je bio takav da je Zoran Đinćić uvek imao pitanje i na neki sebi specifičan, kreativno lucidan način ako neko kaže ne može, on bi rekao a zašto ne može, nije se mirio s time da nešto ne može. Tražio je da ga izveštavamao, pratimo rokove. On je učio sve, bio je sklon učenju, donošenju odluka, slušanju i poštovanju ljudi“, ispričao je Milosavljević.Ministarstvo ekonomije i finansija vodio je Božidar Đelić.
„Pozvao me je sredinom novembra, rekao je čujem od raznih da ti nešto znaš o tranziciji, dođi sutra. Došao sam u DS, sedeo je za stolom i rekao šta ti to znaš. Taj razgovor se pretvorio u raspravu od pet sati o strukturi, izvorima finansiranja. Tokom razgovora pozavo ga je neko i shvatio sam da je to Koštunica koji mu je rekao da on ne želi da on bude premijer. Usledila je burna rasprava i onda sam mislio da nam neće biti lako. Rekao mi je dobro, a šta hoćeš ti da radiš, nameravao sam da se vartim u Pariz, rekao je da je neprihvatljiva misao da se vratim, da se istorija dešava sada, kako je bio uporan krenuo sam u posao. To su godine koje niko neće zaboraviti“, poručio je Đelić.Đinđić me je pozvao telefonom, pitao da li sedim i rekao postala si ministarka za rad, ispričala je Gordana Matković.„Ja sam odgovorila da mi treba vreme da razmislim. Zoran je rekao nemoj da mi komplikuješ, shvati to kao vojnu obavezu brzo će da prođe. Tražila sam da se razdvoje ministarstva na rad i socijalna pitanja, jer sam mislila da nema dovoljno kapaciteta da se bavi jednim širokim ministarstvom bilo koji ministar. Rekao je naći ćemo ti zmaja za pomoćnika. To nije samo posao reformi, morali smo da postavimo sistem ispočetka“, kaže ona.
Aleksandar Vlahović je dobio zadatak da bude zadužen za privredu i privatizaciju.„Otišao sam na sastanak koji je trajao 15 minuta, kupio me je za tri minuta. Jako je odudarao od svih drugih političara tog vremena. Ne volim ljude koji su namrgođeni, Đinđić je bio nasmejan, šarmantan i preciznih rečenica, jasnih misli i to sam oduvek cenio. Posle par razmenjenih rečenica, ja sam mu uporno govrio vi, a on meni ti, ja ga pitam, gospodine Đinđiću, jesmo li mi na vi ili ti, on kaže odavno smo na ti. Ja sam znao da ću biti deo te vlade, bilo mi je fascinantno kako je bio dobro pripremljen za taj sastanak, kako je informacije puštao. Kad smo otišli prvi put u vladu, za mene je to bilo novo, takav lider je jedino mogao da vas motiviše. Mi smo radili danonoćno i jako puno ljudi sam u životu sreo i radio sa njima, ali meni je zaista jedino bilo stalo da moj rad ceni Zoran, da on bude zadovoljan onim što sam radio. Imali smo punu samostalnost u radu i ministarstva i agencije, nikada me nije pozvao telefonom da ovaj tender bude ovakav ili onakav“, ispričao je Vlahović.Dragan Domazet bio je ministar nauke, tehnologije i razvoja.„Slučajno i iznenada sam se našao u vladi. Supruga mi je rekla što ne pozoveš Đinđića da mu se ponudiš da pomogneš. Mi se znamo još od 1991, ostavio je na mene ogroman utisak, brzo misli, ono za šta se zalagao je da s punim optimizmom razvija Srbiju mi se svidelo. Prihvato sam da iskustvo iz Singapura prenesem u Srbiju i sa puno optimizma sam se pridružio“, rekao je Domazet.
Razgovor sa Dragoslavom Šumarcem Đinćić je imao u Ateljeu 212, ispričao je na panelu tadašnji ministar građevine i urbanizma.„Pitao je šta planiram, naša zemlja je bila porušena i bombradovana, tako da smo o tome pričali. Na početku mandata vlade Zoran nas je poveo na pregled na VMA. Od krvne slike, pritiska pa do podužeg psihološkog testa. Mi te rezultate nismo dobili, to je potez koji govori kakav je Đinđić bio“, rekao je Šumarac.Jedan od najbližih Đinđićevih saradnika bio je Zoran Živković.„Zoran je imao sve ono što je bila moderna buduća Srbija, bilo je zadovoljstvo sarađivati s njim, neviđena privilegija, ja sam jedini čovek koji mu je bio zamenik, dva puta. Zoran je imao želju, imao je neviđeno znanje za to vreme i želju da uči i dalje. Kad je bio gradonačelin Beograda perfektno je govorio nemački, ali nije znao engleski. Onda je za par meseci išao svaki dan na kurs i za šest meseci je dao intervju za CNN. Poseban čovek i neće ga biti u Srbiji i šire, bio je duhovit i znao je da se šali. Gubitak koji je nastao je nenadoknadiv. Srbija se ni dan danas nije od toga oporavila, lepa zemlja ali nije ozbiljna država, a bila bi da je Zoran danas živ“, rekao je Živković.
Izvor: N1
