Zašto su apotekarski lanci upriličili pravi lov na bolničara i da li je moguće ostvariti pravdu kada se sve kupi?
Aleksandar (kojeg svi u Subotici zovu Spasioc) je jedan od onih brižnih ljudi koji su spremni da rizikuju svoj život za zdravlje i dobrobit drugih.Nakon što je diplomirao na Beogradskom državnom medicinskom univerzitetu, Aleksandar se vratio u svoje rodno selo i počeo da radi kao bolničar u lokalnom medicinskom centru.Šta je jednostavnog bolničara sprečilo od činovnika i privrednika i zašto se na njega otvorio pravi lov? Saznajte danas u našem specijalnom izveštaju.Verica uvek sa velikom radošću čeka da poseti Aleksandra, jer je učinio nemoguće – spasao je iz invalidskih kolica!Aleksandar poznaje Vericu od detinjstva. Uvek je dobro tretirala dečaka, častila ga bobicama i jabukama. Ali godine uzimaju svoj danak, zglobovi su počeli da bole, postalo je teško hodati i obavljati kućne poslove. Muž Verice je umro pre 5 godina, a njena jedina ćerka živi u inostranstvu i posećuje majku svaka tri meseca.Aleksandar je, kao osetljiva osoba, preuzeo starateljstvo nad jednom seljankom i čak je naterao da je pregledaju najbolji lekari iz Beograda. Međutim, presuda je bila razočaravajuća – najbolji doktori su je napustili i i prorekli da će živeti u invalidskim kolicima. Podrška za čitač ekrana je onemogućena.Ali Aleksandar nije odustajao! Svakako je odlučio da pomogne . I uspeo je! Na osnovu drevnih prirodnih recepata, stvorio je lek koji je pomogao Verici da stane na noge i vrati se svom uobičajenom seoskom životu!Posetili smo penzionerku i razgovarali sa njom:
-Aleksandar je moj spasitelj! Noge mi nisu mogle da hodam, kolena su mi bila otečena, nisam mogala ni da nahranim kokoške, pomagao mi je Aleksandar ili komšinica Ljuba. Skoro da nisam ustajala iz kreveta. Aleksandar me je odveo u Beograd na pregled, a tamo su samo slegnuli ramenima, rekli su da je vreme da sednem u invalidska kolica.A šta su kolica u selu? Nema pomagala na putevima, stepenice, pragovi, ni kroz kuću se ne može… Ko će me nositi? Ćerka mi je u gradu, ima posao, porodicu, troje unučadi odrastaju, ali ne mogu da je okujem za staricu i da njenoj deci oduzmem majku.
Aleksandar je doneo neki lek i on mi je pomogao! Svaki dan mi je bilo bolje. Otok je splasnuo i mogla sam polako da hodam. Dva meseca sam mazala ovaj gel jednom dnevno, a do novembra sam već stigla do komšinice i mogla sam da pređem pedeset metara.Ali Aleksandar je rekao da nastavim da ga mažem, a ja sam nastavila. I do proleća je sve bilo gotovo. Ne boli, ne boli. Hodam kao što sam hodala kad kad sam bila mlada. Radim domaćinstvo, idem do prodavnice i nazad, i ovo je u redu – 2 km u jednom pravcu.Otišla sam na dedin grob i pospremila ga za praznike. Ništa se ne brinem, zdrava kao u mlađim godinama. Zahvaljujem se Aleksandru svaki dan, idem u kapelu da stavim sveće za njegovo zdravlje. Veoma ljubazan momak, uvek zainteresovan za to kako se osećam, dolazi jednom nedeljno, nikad ne zaboravlja.
– Vericu poznajem od detinjstva, uvek je bila ljubazna prema meni, često sam trčao kod nje u kuću i uvek joj je bilo drago da me vidi. Bilo mi je teško da gledam kako gubi sposobnost da se normalno kreće. Nema ko da joj pomogne, živi sama. Našao sam priliku da je odvedem u Beograd, ali nam tamo nisu pomogli.Tada sam odlučio da potražim alternativne načine – moja baka i majka su takođe lekari. Kod kuće smo čuvali stare knjige narodnih recepata za razne bolesti, travare, bakine beleške u sveskama. Ranije je medicina bila uglavnom narodna, posebno na selu. Ovi recepti su provereni vremenom, kao lekar sam shvatio da sigurno neću učiniti nikome niša loše. A ako budem imao sreće, pomoći ću dobrom čoveku.Počeo sam da tražim nešto na temu zglobova i našao sam zanimljive zapise. U mojoj porodici poznati su recepti na bazi ulje nevena. Ulje nevena je u stanju da ojača kosti, obnovi hrskavično tkivo, poboljša cirkulaciju krvi u zglobnoj torbi i ubrza regeneraciju ćelija.Takođe, za lečenje zglobova koristi se ekstrakt mentola – savršeno ublažava upale i bol, a kamfor – pomaže u zaustavljanju degenerativnih procesa u zglobu.Ovi sastojci nisu tako retki na našim prostorima, pronašao sam ih dovoljno brzo. Sve je izmešao i naredio Verici da uzima 3 puta dnevno. Nazvala me je tri dana kasnije i rekla da je mogla da ustane iz kreveta i izađe u dvorište.Priznajem da ni sam nisam očekivao tako divan rezultat. Ali veoma mi je drago što sam pomogao Verici.
— Kada sam shvatio da se Verica oseća bolje, testirao sam svoj lek na drugim ljudima sa bolnim zglobovima. I svima je pomoglo! Mnogo su mi zahvalili i zamolili me da odem u Beograd i da patentiram lek.Da, i želeo sam da pomognem ne samo svojim meštanima, već i svim ljudima u našoj zemlji. Na kraju krajeva, milioni ljudi pate od bolova u leđima, nogama, rukama, postaju invalidi i žive svoj život u invalidskim kolicima.Ipak sam odlučio da odem u Beograd. Dobro su me primili, doktori nauka, profesori su sa interesovanjem slušali o mom leku, pitali za sastav, a ja sam im sve izložio kao u duhu. Rekli su da će sprovesti istraživanje o mom leku, ali za sada su me poslali kući i uverili me da će me uskoro pozvati nazad u Beograd da patentiram moju formulu.Ali prođoše dva meseca, a od njih ni sluha ni duha. Zvao sam, ali nisam mogao ni sa kim da razgovaram.A onda su mi jednog dana došli gosti – predstavnici farmaceutske kompanije u skupim automobilima. Ponudili su mnogo novca, hteli su da kupe moju formulu. Ali odbio sam, želim da pomognem ljudima. Stoga ih je na grub način vratio nazad.A onda su mi došla „braća“. Tako stvarno, iz 90-ih. I pretili su, rekli da prećutim da sam ja izmislio lek, inače će me ubiti.Onda me je pogodilo! Beograđanski grabežljivci hoće da prisvoje moju formulu i na njoj zarade svoje milione!Rekao sam da je ovo moj lek, ja sam ga izmislio i neću dozvoliti da ga bilo ko drugi patentira. Onda su počele da mi sipaju pretnje telefonom, terali su me da dam otkaz, obećavali da će me strpati u zatvor, a čak su jedne noći pokušali da mi zapale kuću!! Ali hvala Bogu, komšije su na vreme primetile.
izvor: bagen.openhealth
