„Francusko-nemački plan je dobar prvi korak ka normalizaciji jer bi omogućio formalizovanje odnosa između Srbije i Kosova“, smatra dr. Marina Vulović, istraživačica na Njemačkom institutu za međunarodne i sigurnosne poslove (SWP) u Berlinu. „Srbija bi prihvatila međunarodni suverenitet Kosova, bez prihvatanja de jure nezavisnosti. Međutim, time nije rešena tenzija koja postoji između stava Srbije da je Kosovo deo njene teritorije i stava Kosova da je nezavisna država. Sve dok se ta dva diskursa ne usklade, verujem da neće biti trajnog rešenja“.
„Ako Srbija želi da uđe u Evropsku uniju, mislim da je međusobno priznanje najelegantnija opcija za obe strane, jer će im omogućiti da sarađuju na istom nivou i da se ne blokiraju pri ulasku u EU. Pritom bi EU morala da garantuje implementaciju do sada potpisanih dogovora u okviru briselskog dijaloga, kao što je etabliranje zajednice opština sa srpskom većinom. Bez toga će Srbija teško prihvatiti ovaj novi plan“, kaže Vulović.
„Treba se podsetiti da je Ustavni sud Kosova preporučio formiranje zajednice po Briselskom dogovoru iz 2013. godine, a ne po principu bosanskohercegovačkog entiteta Republike Srpske, što premijer Kosova Albin Kurti često naglašava. Nikome ovaj disfunkcionalni model ne bi odgovarao, sem možda trenutno Beogradu. Evropska unija i Sjedinjene Američke Države takvu implementaciju svakako ne bi dozvolile.
Funkcionalna zajednica po gore navedenim principima bi omogućila paralelnim institucijama na Kosovu, finansiranim iz Beograda, da se integrišu u institucije zajednice, što bi značilo da Srbi na Kosovu koji zavise od takvih institucija i dalje mogu da se finansiraju. Ali, za sve ovo je potrebna dobra politička volja, koja se ne vidi u krugovima dominantne Srpske liste, ali ni u Beogradu niti u Prištini.“
„Jedan od najdezintegrativnijih faktora je, kao po običaju, režim predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Ne samo što potpiruje vatru s Kosovom već 10 godina, nego to isto radi i u regionu, u bosanskohercegovačkom entitetu Republici Srpskoj ili Crnoj Gori. Dodatni faktor nestabilnosti su Milorad Dodik i, verujem u poslednje vreme, Albin Kurti, koji svojom konfrontativnom politikom sa Srbijom i na severu Kosova ne širi mir“, tvrdi Vulović.
„Sever Kosova je takođe jedan od primera, pri čemu izražen etnonacionalizam u Srbiji sprečava suočavanje sa realnošću, a to je da Kosovo funkcioniše kao nezavisna država, iako svi u Srbiji kliču ‘Kosovo je Srbija’. To se da svesti na etnonacionalističku fantaziju da je Srbija svuda gde žive Srbi i gde su ginuli Srbi, tako i na Kosovu. Pritom, jedno nasleđe etnonacionalističke politike devedesetih su i političke elite koje trenutno vode mnoge države u regionu. Te elite su ‘zarobile države’ na Zapadnom Balkanu koristeći korupciju za sprovođenje privatnih interesa, koji nisu demokratizacija, već kontinuitet praksi koje bi ih održale na pozicijama moći“, ukazuje sagovornica.
„Ali dugoročno to regionu ne može doneti ništa dobro, jer autoritarni sistemi koncentrišu moć u rukama pojedinaca i elita, koje na duge staze takve privilegije ne žele da dele s drugima. Zato jedino demokratije u Evropi mogu da doprinesu evropskim integracijama Zapadnog Balkana.“
„Bitne reforme, kao reforma biračkog zakona, treba da dolaze iznutra, a ne od strane institucije Ureda visokog predstavnika (OHR-a) koja je već godinama na meti kritika da poseduje prevelika ovlašćenja u jednoj suverenoj državi i da bi njena uloga trebalo da bude konsultativne prirode, ne da menja birački zakon na dan izbora. Mislim da su kritike protiv Christiana Schmidta opravdane, jer su ojačale uticaj etnonacionalističkih partija u Bosni i Hercegovini“, jasna je Vulović.
„Pritom, Berlinski proces skreće pažnju i unutar Evropske unije na ekonomske potencijale regiona, kao recimo u domenu zelene energije, što može da poveća investicije na Balkanu. Ali, Berlinski proces, kao i mnogi drugi procesi na Balkanu, pati od teškoća pri implementaciji. Svemu tome je uzrok nedostatak perspektive za članstvo u Evropskoj uniji na Zapadnom Balkanu. Berlinski proces može da bude funkcionalan instrument umrežavanja i ekonomskog rasta za region samo ako je eksplicitno povezan s perspektivom članstva, ako ne punopravnog članstva u Evropsku unije, onda sukcesivnog članstva u zajedničkom tržištu Evropske unije“, obrazlaže sagovornica.„S takvim nivoom korupcije, elitama na vlasti kao što su Aleksandar Vučić, Milorad Dodik, Milo Đukanović i slični te trenutnim stanjem u oblasti slobode medija, region nije spreman za članstvo, niti je Evropska unija spremna za takve nove članice. Mislim da je realnije ponuditi alternative druge vrste regionu, kao što je sukcesivno članstvo u zajedničkom tržištu Evropske unije i bolja regionalna integracija i saradnja, što bi mogla da ima pozitivne efekte za stanovništvo i bez punopravnog članstva.“
„Članstvo u Evropskoj uniji nije čarobni štapić koji bi rešio sve probleme u regionu. Zato mislim da bi Evropska unija trebala ozbiljno da razmisli o alternativnim modelima angažovanja i saradnje s regionom, koji bi baš lokalnom stanovništvu doneo boljitke. To bi značilo mnogo više investicija na Zapadnom Balkanu, integracija u zajedničko tržište… Ovakvi mehanizmi bi trebalo da dovedu do veće društveno-ekonomske konvergencije između zemalja Zapadnog Balkana i Evropske unije, što bi suštinski poboljšalo živote ljudi. Ali, za ovakav poduhvat Evropska unija mora da obezbedi više novca za region, a Zapadni Balkan transparentn(ij)e institucije“, zaključuje dr. Marina Vulović.
Izvor: Al jazera
