Hadž Mehmed Nešet Öz ostavio je iza sebe ne samo priču, već i inspiraciju koja nadahnjuje generacije. Njegovo putovanje biciklom na hadž simbolizuje nepokolebljivu vjeru, odlučnost i jednostavan život ispunjen smirenjem i hrabrošću. Ova priča o njegovom putu otkriva duboku posvećenost i snagu ljudskog duha.
Hadž na Biciklu
Godine 1964., Mehmed Nešet je odlučio da krene na hadž biciklom, ali nije nikome najavio svoj naum. Sa samo 66 lira u džepu, krenuo je na put koji će promeniti njegov život. Nije mu trebalo mnogo novca; na mestima gde je odmarao, ljudi su ga sa poštovanjem dočekivali i iznosili sofre, pružajući mu priliku da deli svoje znanje i veru.
Kada je stigao do graničnog prelaza Džilvegjozu (Cilvegözü), suočio se sa nepredviđenim preprekama. Njegov pasoš iz 1952. godine izazvao je sumnju, a rečeno mu je da je obavezan da kupi 5.000 lira u devizama kako bi mogao proći. Međutim, Mehmed nije odustajao. Odlučio je da pređe granicu na svoj način – zabacio je bicikl preko žičane ograde i preskočio je sam. Sa biciklom u naručju, uspeo je da pređe minsko polje i konačno stigne na sirijski asfalt.
Vozeći bicikl, stizao je do Amman-a, gde je sretao buduće hadžije, svoje poznanike. Iako je prvobitno odbio njihov predlog da putuje sa njima, na kraju su ga ubedili da ostavi bicikl u amanet nekom prijatelju i nastavi putovanje autobusom.
U Mekki, obavio je svoj hadž, ispunjavajući duhovni cilj svog putovanja. Međutim, na povratku je doživeo manji incident i propustio autobus. Ponovo se našao na putu, presedajući iz vozila u vozilo sve dok nije došao do Ammana, gde je preuzeo svoj bicikl.
Kada je prešao granicu Jordana i Sirije, razmišljao je o tome kako će se vratiti kući. Ipak, uspeo je da stigne do turske granice na biciklu, ali je bio uhvaćen zbog ilegalnog prelaska granice i nenabavljanja deviza u vrednosti od 5.000 lira.
Mehmed Nešet se obratio tužitelju rečima: „Ako je ovo zločin, otišao sam da vidim Beytullah. Nije mi namera bila da postanem nevjernik; radi sa mnom šta god hoćeš, prihvatiću kaznu za svoju krivicu.“ Njegova hrabrost i odlučnost privukli su pažnju tužioca, koji je tražio da ga fotografišu. Ovaj incident privukao je pažnju i medija, a vijest je objavio turski list Hürriyet.
Njegova porodica saznala je za incident preko novina i ubrzo su stigli na granicu, ali nisu mogli doći do njega jer je bio zatvoren. Nakon 27 dana provedenih u zatvoru, Mehmed Nešet je oslobođen. Njegovi suputnici ukrcali su ga u autobus zajedno sa biciklom i otpremili ga kući.
Međutim, povratak u selo nije bio bez briga. Njegova rodbina i seljani su često govorili: „Umreće po putevima, brzo ćemo čuti vest o njegovoj smrti.“ Ipak, smrt nije došla onako kako su se bojali. Noć uoči njegovog preminuća, otišao je u sve četiri seoske kahve, naručivši čaj svima, govoreći: „Sutra mi je praznik!“
Hadž Mehmed Nešet Öz preselio je 19. februara 1976. godine, u mirnim jutarnjim satima, ostavljajući za sobom priču koja će zauvek inspirisati mnoge. Njegov život i putovanje biciklom na hadž podsećaju nas na snagu vere, hrabrosti i odlučnosti, kao i na to koliko je važno slediti svoje snove, bez obzira na prepreke. Njegovo nasleđe živi dalje, inspirišući generacije da se bore za ono u čemu veruju.
