“Dete može da bude glavno u kući, ali ne bi trebalo”, kaže u emisiji “Tumač stvarnosti” psihološkinja Ana Mirković. Pojašnjava da grižu savesti koju osećaju roditelji jer nisu previše prisutni u njegovom životu, dete može da iskoristi i uzme kao deo svoje moći.
Iza sedam mora, iza sedam gora, brda i planina postoji savršen recept za roditeljstvo. I eto nama najkraće bajke na svetu. Međutim, kakva nam je stvarnost? Zna li se danas ko je glavni u kući: roditelj ili dete? Da li su se uloge zamenile i kakve one zapravo treba da budu? Šta kada dete kaže NE a ti na to kažeš DA, a sve iz straha od deteta? Postoji li tako nešto?Mirković kaže da – postoji.„Dete može da bude glavno u kući, ali ne bi trebalo. Mi zapravo možemo svakog dana da vidimo da neke porodice zaista funkcionišu tako – da je dete centar univerzuma, da je dete donosilac odluka, da ima tu moć da raspoređuje odnos snaga. U porodici bi svi trebalo da igraju svoje uloge, a uloga roditelja, to kažu psiholozi, trebalo bi da bude funkcionalna i emocionalna“, naglašava Mirković.Pojašnjava da je emocionalna uloga roditelja da odgovara na detetove emocije, afekte, da bude podrška, da ima razumevanje, a funkcionalna da odgovori na potrebe deteta u zavisnosti od njegovih godina.„Nekada se međutim, desi da roditelji zbog toga što nisu spremni ili nemaju dovoljno vremena, rade prekovremeno, da nisu tu za te potrebe deteta, i tada dolazi do tog disbalansa, pa se dobija porodica u kojoj dete ima apsolutnu moć, da ono na neki način tu grižu savesti koju roditelji osećaju iskoristi i uzme kao deo svoje moći“, kazala je sagovornica N1.A na pitanje da li roditelji treba da budu drugari sa svojom decom, kaže – ideal je negde na sredini.
„U svemu postoje dve struje, jedan će reći da ne treba nikada, a druga ‘da, ja sam drugarica svojoj kćerki’. Idelan model je nešto između. Mislim da je najvažnije da postoji dvosmerna komunikacija jer ona utiče na stvaranje tog odnosa poverenja. Roditelj bi trebalo da sluša i da razume potrebe svog deteta, kad dete radi u tom ambijentu, ono je slobodno da se obrati roditeljima za pomoć“, predočava Marković.I daje primer svoje ćerke.„Moja ćerka je tinejdžerka i ja ne mislim da sam drugarica s njom. Ali opet, ja nisam ni autoritet, ja tražim neki svoj model ponašanja negde između, volim kada mi govori neke stvari koje su za mene neočekivane, npr. o prvom poljupcu. A to nisam očekivala. Ja nisam bila takva tinejdžerka, bilo me je sramota, mislila sam da to nije tema za roditelje, ali nadala sam se da će meni moja reći. Nisam pokazala to iznenađenje, saslušala sam“, priča Marković.Roditeljstvo je, kaže, toliko kompleksno, a za to „ne postoji škola“.„Toliko je kompleksno i svi pravimo greške, nema nekog ko ima taj idealan roditeljski momenat, svi se trudimo da budemo bolji, ali greške pravimo svakodnevno. Samo je bitno da imamo taj uvid i da svaki put kad kažemo nešto što nismo hteli, posle popričamo s detetom, pa objasnimo, pa proanaliziramo detaljnije“, izjavila je Marković.
Izvor: n1
