Jedan od tužnijih momenata u životu jeste onaj kada svoj dotadašnji život pakujete u nekoliko kofera, napuštate sve svoje i odlazite u nadi da će tuđe Sunce da vas ogreje jače od onog vašeg iz domovine. I mnogi ne znaju kako vam je kad odete, zašto plačete svaki put kad čujete “Lepo je doć u svoju čaršiju, lepo je imat svoju avliju, malu ali ipak dragu i majku na kućnom pragu da te dočeka” i koliko biste želeli da se vratite, ali vam ponos ne da, iako vam ne teče med i mleko, a pare tek ne berete na granama.
Možda je u neka zlatna vremena moglo da se ode u inostranstvo i zaradi novac za jednu kuću sa lavovima u rodnom mestu, danas teško da naši preko mogu da prespoje prvi i poslednji u mesecu rasterećeno. I zato vas pitam – zašto to sebi radite? Zašto za male pare živite daleko od porodice, prijatelja, svog jezika i te avlije za kojom plačete u nekim balkanskim birtijama u kojima se konobarice vaćare sa sredovečnim muškarcima-gastarbajterima da im izvuku koji evro bakšiša više? Je l’ zbog toga da selo misli da ste uspeli u životu, da vam se dive kad dođete i govore da ste se spasili bede i pune vam ego bez ideje kako živite u tuđini dok oni ovde divane sa kumovima, drugovima i komšijama?
Da ne bude da pričam napamet, sam sam imao dva puta priliku da odem odavde – prvi put kao gospodin-čovek sa stipendijom Karlovog univerziteta da studiram u Češkoj – otišao i vratio se za kraće od mesec dana. Ok, bio sam klinac, nezreo, propustio priliku. Drugi put sam otišao na work&travel u Njujork, konobarisao od jutra do sutra i vozio dostave. Super iskustvo, ali jedva sam čekao da se vratim kući posle pet meseci. A vratio sam se sa 10 kila manje i pečatima na bradi od stresa.No, nebitan sam ja, nego samo da svom stavu dam legitimitet.
I tako, niti brata, niti druga u blizini, radiš pet ili šest dana od jutra do sutra da bi taj sedmi otišao u neku kafanu da čuješ naš jezik ili pesmu. A to su šupe od lokala, blago rečeno, tu se pije, kocka, penje na šankove i grli i cmače sa konobaricama, razuzdano ponaša u svakom smislu, jer – to je jedini dan za izduvavanje ventila.Sve je na lizing, sve je na rate, ide se iz kredita u kredit i ima možda malo samo mirniji san. Ako nemaze košmare, kao osoba iz sledećeg primera.Naime, kad sam već otišao da obiđem sestru, obiđoh i jednu baba-teku koja u rodnom selu letos uradila novu fasadu i PVC stolariju, a u Nemačkoj joj isključili struju.I posle pitam – za čije babe zdravlje se mučite tamo? Ok, daleko je i ovde od bajnog, i da – jeste tamo mnogo uređeniji sistem, ali često nemate vidnu i opipljivu materijalnu dobit, nemate ni emocionalnu ispunjenost, kod lekara vučete prevodioca bukvalno, preživljavate umesto da živite, a onda naručujete džek i kolu kad dođete ovde, govorite “ja, ja” umesto “da” i “halo” umesto “zdravo”, jer, ako vam već nije lepo u životu, neka drugi misle.
Izvor: blic
