Otkud želja Esmane Kurtanović iz Selakovca da se seti „kirkita“ i razboja, da tka ćilime i staze? E, da ti nešto kažem: u početku su mi deca branila što radim ovaj posao.
– Posle su se pomirila sa sudbinom. Ne želim da sedim dokona i čekam da se desi bolje sutra. Mnogi je u naselju cene kao poštenu, dobru, radnu i vrednu ženu. I sa deset snalažljivih prstiju, koji tako lako ređaju pređu po žicama razboja, uživa u svom poslu…
– Prošlo je vreme za ćilime, staze, vunene jambolije, pustećije… Ipak se dosta toga promenilo – kazuje ova dragocena nana. – Bila sam svedok jednog vremena koje mi je pokazalo koliko, okružena svojom porodicom, nisam marila da je svet oko mene prolazan i mnogo veći.
Godine i rad su me razbudili iz sna. Ma koliko voleli „moderno vereme“, koje nam je pružilo da živimo lakše i bolje, ipak žalim za svojim pešterskim selom, ovcama, kravama, velikom porodicom i onom bezbrižnom srećom – otkriva Esmana.
Vredni ženski prsti neprimetno prebiraju po vunenim žicama, prenose umeće, motive i pređu na ćilim. Hiljade tkalja imao je, i više nema Sandžak. Na pešterskim ćilimima dominira crvena boja u više nijansi – od tamno crvene do ružičaste šare. Ova tkanina ima dva jednaka lica. Sandžačke žene imale su vremena i dara da tkaju ćilime kao svoj život.
– A ja, naravno, nemam nikakvog drugog posla. I tako sam tek na pola puta…- Ako imaš prediva, onda si pravi domaćin. Nekada su se od ćilima kupovala imanja, šorvani, petolirke, zlatni lanci od dva metra, ovce, krave – tvrdi naša nana. Sećam se te radosti kad sam bila mlada… ređala sam žice na razboju, sve pevajući…
Tako smo životu poklanjali radost i lepotu. Bilo je više čestitosti i međusobnog poštovanja – svedoči zanimljiva Esmana Kurtanović. Osim toga, moramo da naučimo mlađe generacije da više rade, da slušaju i čuvaju svoju tradiciju i običaje… – Nadam se da napredujetu u svom zanatu? – Imam staze koje bi mogle da krase nečiju alturku. Ponosna sam na svoje majstorstvo. Razgovaraćemo.Nana oseća da je cenimo i podržavamo. – O, koliko sam samo izatkla ćilima, stazica, jambolija… – Ova neobična domaćica polako “kirkitom” slaže pređu, podižući pogled ka našoj kameri, želi što bolje da istakne svoje zanatsko umeće… – Gledala sam i učila od svoje majke, pre nego što sam se udala. Zanati nestaju jedan za drugim . Naravno, sačuvaš sve što možeš, zar ne? Ali zapravo moraš da urazumiš omladinu. Kad jednom shvate, vratiće se svojim korenima. – Ne, nema izbora. – Esmana kazuje prijatno jasno: osećam kako bi ovako govorile sve majke…Ne može se zaobići želja, da se čuje i otrgne od zaborava, nešto iz kulturne baštine Bošnjaka. Ove neobične priče se mogu slušati i gledati na sve načine. Jedni će ih shvatiti kroz opis Jeni Pazara. Drugi će reportaže doživljavati kao sećanje na detinjstvo, bezbrižnost i odrastanje jedne srećne generacije, prožeto svakidašnjim životom.
izvor: sjenickenovine
