Je li mučno i nimalo sveto ustoličenje novog crnogorsko-primorskog mitropolita Joanikija Mićovića u dimu suzavca i snazi pendreka na Cetinju, bastionu crnogorstva, početak završne faze realizacije Vučićeva (i kremaljskog?) projekta „srpskog sveta“ te poslednja bitka za opstanak nečega što se zove crnogorska država i nacija, piše Jutarnji.hr.
Crna Gora već dugo hoda po rubu pameti, nad ambisom koji je može povući u sukobe nesagledivih posledica i gurnuti u građanski rat. Crna Gora danas nije daleko od tog zlokobnog scenarija jer je suočena s ozbiljnom ugrozom opstojnosti vlastitog postojanja te ponovnog „uguravanja“ u „srpski svet“ koji poslednjih meseci intenzivno propagira režim u Srbiji. To nije ništa drugo nego „drugo pakovanje“ svih dosadašnjih velikosrpskih projekata, od Garašanina i sela Ba do Memoranduma SANU i ratne politike Slobodana Miloševića, na žalost samo kao dokaza da se u srpskoj politici na ovim prostorima ništa nije promenilo u poslednjih 40-ak godina te da ni krvavi ratovi u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu nisu bili dovoljni da se stvari promene i opamete.
Crna Gora je danas najveći bolesnik Balkana, duboko uzdrmano i podeljeno društvo u kojem jedna iskra može izazvati stravični požar. Kako kaže Milo Đukanović, Crna Gora je pod agresijom Srbije. Vučić mu je uzvratio da je Crna Gora „uvek (!?) bila poligon za napade na Srbiju“ te da je ni Đukanović, ni bilo ko drugi neće uspeti pokoriti „kao što ste činili prethodnih 30 godina“.Nakon prošloletne promene vlasti kada su, uz političku logistiku i mentorsku podršku SPC-a, na izborima pobedile prosrpske opcije, Crna Gora se zaljuljala, a u toj pobedi i srbijanski režim i podgorička vlast uvideli su šansu „vraćanja bludnog sina“ ponovno pod skute Beograda, kao „druge srpske države“.
Crnogorska nacija se degradira, kao „defekt“, „otpadak srpstva“ i „brozomor“ (nacija koju je izmislio J. B. Tito), a sve je puklo kad je procrnogorska vlast želela ojačati ulogu nacionalne Pravoslavne crkve koju je, iako autokefalnu, podsetimo, nakon aneksije crnogorske kraljevine ukinuo kralj Aleksandar Karađorđević, da bi je sada Aleksandar Vučić usred cetinjskog bunta uporedio s Pavelićevim HPC-om u zloćudnoj NDH, čime šalje jasnu poruku što misli o crnogorskoj samostalnosti.I ekumenistički vrlo razborit patrijarh Porfirije koji je, uprkos suzavcu i barikadama, predvodio ustoličenje, pokazao je što misli o Crnoj Gori – ne želi niti čuti za crnogorsku Crkvu i Crnogorce kao zasebni nacionalni i verski identitet.
Bilo je nadmeno doći na Cetinje koje je simbol suverene i samostalne Crne Gore i gde su, nemojmo zaboraviti, u jeku bezočnih bombardovanja Dubrovnika ovi isti ljudi koji su i danas prosvedovali protiv ustoličenja Joanikija na Cetinju (ne protiv ustoličenja kao takvog) imali ponosa i snage zapevati „S Lovćena zora kliče, oprosti nam, Dubrovniče“.Eventualnim „padom“ Crne Gore menja se cela slika naše regije prema zamisli „srpskog sveta“, a onda nije teško zamisliti da je BiH sledeća na tapetu. Opstanak Crne Gore važan je za obuzdavanje Vučićevih planova kao jedinog vožda Srba u regiji, piše Jutarnji.hr.
