Beograd je tog jutra disao drugačije. Od ranih sati kolone automobila iz svih krajeva Srbije slivale su se ka prestonici, trubeći u znak podrške studentima. Ulice su bile ispunjene energijom kakva se retko viđa – energijom mladosti koja je obećavala promenu.
Prema procenama Arhiva javnih skupova, na ulicama je bilo oko 325.000 ljudi. Oni koji su stajali u masi zaklinju se da ih je bilo i pola miliona. Vlast je govorila o 60.000, policija o 107.000. Brojevi su se razilazili, ali osećaj jedinstva bio je neporeciv.
U Pionirskom parku, među hiljadama, stajali su studenti, profesori, radnici, penzioneri. „15. mart je bilo jedno prebrojavanje i to dobro. Ni pre ni posle toga nije bilo većeg skupa u Srbiji. I to vlast mnogo boli“, rekla je studentkinja Aleksandra Đukanović.
A onda – tišina. Šesnaest minuta bez glasa, bez pokreta, bez šuma. Sve dok se iznenada nije prolomio zvuk toliko snažan da je presekao masu na dva dela, izazvao paniku i naterao ljude u beg. Samo pukom srećom nije bilo žrtava.
Profesor Duško Radosavljević se seća: „Tog dana je duša svakog građanina Srbije bila u Beogradu. Režimu je jasno rečeno da mu je sat otkucao. Ali kući sam se vratio razočaran – prilika je propuštena. Možda je i dobro, jer mi nismo bili spremni na tragediju, a režim jeste bio spreman na krvoproliće.“
Godinu dana kasnije, novinar Milan Radonjić piše: „Zvučni top – dan kada je Vučić pucao narodu u leđa.“ Vlast u naslovu vidi poziv na ubistvo, autor priznaje da je prejak, ali opravdan. „Živimo u zemlji u kojoj se vlast brani životom – ne svojim, već potencijalno životima građana.“
Predsednik Aleksandar Vučić, obraćajući se javnosti, zahvalio je okupljenima: „Heroji i junaci tog dana nisu uzviknuli pogrdnu reč, nisu se ponašali bahato. Svi smo čuvali Srbiju i uspeli smo da je sačuvamo.“
Za jedne, 15. mart je bio trenutak nade i snage. Za druge, dan razočaranja i propuštene prilike. Za sve – dan kada je tišina pukla i pokazala koliko je društvo spremno da se suoči sa režimom, ali i koliko je režim spreman da se brani svim sredstvima.
U kolektivnom pamćenju, 15. mart ostaje kao granica – između nade i straha, između naroda i vlasti.
