Šaronje kod Tutina – Na spratu stare kuće, pod krovom koji miriše na drvo, sir i uspomene, živi Hana Kecap – žena čije ime nećete naći u knjigama, ali čija bi životna priča mogla ispuniti svaku stranicu o snazi, poštenju i ponosu Sandžaka.
„Moj muž, on se, sa stokom smo se borili svakad. Da li mi se ovca obliznila, da li dvoje, da li troje — ono ne bi majkalo“, kaže Hana, dok rukama koje pamte ponjave i kompir, premešta drva za vatru.
U njenim rečima odzvanja vreme kada su žene tkale, kuhale i pravile sir koji je hranio ne samo porodicu, već i čitav kraj. Vreme kada se radilo tiho, ali srcem.
„On je brod u Mahovinu nosio za Tutin na kobilu, popakuj mu džakove… neki Trifun mu je primao. Kaže mu: ‘Izmeri, Aljo, čoveku.’ Toliko mu je verovo.“
Aljo, Hanin muž, bio je čovek koji se nije svađao. Radio je, pomagao, verovao. „Nikad koga nije prevario, a svima pomogao“, kaže Hana, dok pogledom prati senku kobile koja više ne hoda tim putem.
U Šaronju, pod starim krovom, još se čuva ono što se ne meri novcem – dostojanstvo, rad i vera u čoveka.
